Eh..kad bi to bilo tako lako.. Kako znati šta je ispravno srce ili razum?!
Da li je pametno prepustiti se osećajima da te vode i prihvatiti mogućnost da ćeš biti povređen..ili slušati razum i nikad ne osetiti šta je ljubav!?
Kako bi naš drugar Balašević rekao: "..E pa ljubav mora i da zaboli..! "
(Sada pričam o ljubavi općenito..ljubavi prema životu,ljudima,pa i životinjama.. Ponekad i razumem one koji više vole životinje od ljudi..jer za životinje bar znamo da nas neće povrediti..
Ispada da životinje imaju i više srca nego sami ljudi..heh..smešno ali možda istinito..)
Dakle..šta izabrati...srce ili razum!? ..Neznam za vas..ali ja uvek puštam srcu da me vodi..jer iako možda taj put nije najispravniji,ali najiskreniji sigurno jeste! Neki to možda nazivaju i hrabrošću.. Ali ipak nije to baš tako lako.. Treba znati granicu između hrabrosti i gluposti!
Ali gde je ta granica!??? Prvo treba znati da li je nešto vredno rizika!? Problem je u tome kako na vreme shvatiti da li je nešto vredno truda!
Većinom to saznamo kad već bude učinjeno,kad bude kasno! Mislim da je u tom trenu nabitnije verovati u sebe i učiniti ono šta misliš da je pravilno za tebe,pa makar se to posle i pokazalo pogrešnim! ..Najbitnije je pokušati..znati da si dao sve od sebe i učinio sve šta je u tvojoj moći.. Tako se posle ne moraš mučiti mislima "..šta bi bilo kad bi bilo..!?" Nikada se ne treba kajati na zapravljene postupke,jer sa tim ništa ne možemo promeniti! Važna je samo sadašnjost..a od nje zavisi i budućnost! Vraćanjem na staro ne dobijamo ništa već samo mučenje samog sebe..jer od prošlosti se ne živi! ..Pitamo se zašto su ljudi postali toliko depresivni..pogotovo mladi! Šta se to dešava!? Postoji mnogo toga šta utiče na nas i naše razmišljanje.. U ovim godinama smo naj osetljiviji..jer doživljavamo sve više novih iskustava (i dobrih i loših) ,počinjemo razmišljati svojom glavom..i nailazimo na prepreke kojih do tada nije bilo..spoznajemo neke nove osećaje (koje na početku ne možemo ni objasniti). Neki jednostavno ne mogu podneti sve to..jer je u tom trenu previše za njihov razum koji je do tad bio rasterećen i bez ikakvih briga.. Ali sve to dođe na svoje..svako mora proći kroz neko iskustvo da bi "shvatio" šta je život..

..Pitam se...
..Da li se ljudi uistinu menjaju ili,u biti,samo s vremenom pokažu svoje pravo lice!?
Nekada ne možemo verovati da osobu koju znamo celi svoj život,uopšte ne poznajemo.
Čudna smo mi bića. Sami sebe uspemo iznenaditi svojim postupcima.
Može se dogoditi da uradimo nešta,ne razmišljajući da li je to u redu ili nije.
Nazvala bih to nekim "životinjskim instinktom" u nama.
..Mislim da se ljudi sve manje posvećuju razvoju svoje duše,
građenju sebe kao osobe..a sve bitnije su im samo materijalne stvari.
Rađamo se sa mogućnošću razlikovanja dobra od zla.
Na nama je da odaberemo kojim putem želimo poći.
..Znati i razumeti nije isto. Svako može znati gde je pogrešio,ali pitanje je
da li je on toga zaista svestan!? A svestan je onda kakda to odluči i promeniti.
Malo je ljudi koji to i učine. Nije to baš tako lako. Treba imati karaktera i promeniti neke
loše navike na koje smo već godinama navikli.
..Takva sam osoba da nikada ne pravim predrasude i svakome pružam šansu da pokaže
svoje pravo "JA"! Verujem da svako ima mogućnost za promene.
Koliko puta sami sebe poželimo promeniti. Mrzimo onaj osećaj nemoćnosti u sebi,kada
shvatimo da nešta nije u redu,ali jednostavno ne možemo protiv sebe.
Onda pustimo razum i srce da se bore,dok mi stojimo negde sa strane i promatramo tu bitku,
iščekjući ko će biti pobednik. Znam da ste skoro svi to doživeli stotinama puta.
Zar vas to ne umara? Mene doista da! Stvarno se događa da me umara biti čovek...

..često pre nego upoznamo neku osobu i saznamo nešta više o njoj,imamo neka svoja nametnuta razmišljanja tj pretpostavke,predrasude.
U većini slučajeva je moguće da nam takvo razmišljanje nabacuju druge osobe,a mi ih sa lakoćom prihvaćamo,ne razmišljajući da li je to zaista tako..ili jednostavno ne prihvaćamo osobe čisto iz nekog našeg "hira" ,tj tražimo najmanju sitnicu (manu),da bi opravdali svoje nelogično razmišljanje...A može biti da nas u podsvesti ta osoba iritira jer nas podseća na neku drugu osobu koja nam možda nije draga.
Svaki zdrav razum može zaključiti da to nije realno. Dovoljno je samo objektivo sagledati situaciju i sve će nam biti jasno.

..i sami se ne možemo načuditi kako ljudi znaju,u mnogim situacijama, "od muve napraviti slona".
Zašto je uvek lakše "zabadati nos" u tuđe probleme,nego jednostavno baviti se svojima!?
Nekad iz zavisti,a nekad iz čiste gluposti,ljudi izmišljaju razne priče kojima svesno ili nesvesno štete drugima.
Ovaj svet,čini se,pretvorio u globalnu "igru gluvih telefona" prenoseći razne potrebne i nepotrebne informacije od jednog do drugog, i onda dolazi do toga da od početne priče ispadne nešta sasvim deseto.
Ljudi vole koristiti svoju bujnu maštu pa po nekad, i kada zaborave po neki detalj informacije, oni dodaju neki svoj novi detaljčić,ubacivanjem svojih "stilskih sredstava" (po mogućnosti mnogo nepotrebnih epiteta i hiperbola)..
A šta reći osim da su ljudi "kreativna bića" :) he he..

..Mada niko to nebi rekao otvoreno,verujem da ih velika većina tako i misli-da su "dovoljno" pametni.
Naravno NIKO NIJE BEZGREŠAN,to priznajemo svi. Ali ljudima je teško prihvatiti svoje pogreške,a pogotovo priznati drugima da su pogrešili.
Zato često vole zaluđivati i sebe i druge baš onim što žele verovati,a ne onim što je istina.
.."Znam ja da nisam uvek u pravu i prihvaćam svoje pogreške (ALI) nisam kriv što se još nije desilo da sam pogrešio!?"
Zanimljivo.. A blago nama kad smo svi tako "pametni" :)